Arhitektonski koncept se ogleda u opredeljenju da pored očuvane prirodno-građene strukture sa tradicionalnim kamenim zidovima-međama, ne ponavlja arhitekturu kuće, već da oponaša arhitektoniku zida koja je svojstvena prostorima maslinjaka. Takvim opredeljenjem je favorizovana geometrija „vrtače“, koja je karakteristična za čitav lokalni prostor i tipologiju primorskog okruženja.

Osnovni volumen hotela, pozicioniran je između dve paralelne ravni, tj. dva karakteristična zida, od kojih prvi, orjentisan ka pristupnom platou prema jadranskoj magistrali, preuzima izgled i funkciju kamenog podzida sa kulama. Sa druge strane gde se objekat celom površinom fasade okreće ka moru, zid je tretiran kao dvoslojni ekran koji je i reflektujući i programski, sa pokretnim aluminijumskim zastorima – žaluzinama ispred stakla.

U podražavanju se nalazi autorski stav koji je odgovoran, pre svega, prema zahtevanom projektnom programu (i gotovo mehaničkoj funkcionalnosti komunikacije između različitih sadržaja, kakvu zahtevaju hotelski turistički kompleksi), ali koji sa druge strane pronalazi kapacitet da stapanjem sa slikom predela sačuva kontinuitet postojećeg pejzaža. U ovom smislu, pozicioniranje objekta ima višestruki smisao, jer je sa jedne strane značajan pogled iz samog kompleksa, ali sa druge i pogled na kompleks, koji obuhvata dve pozicije izvan objekta: prvu, na pristupnoj strani magistrale, koja predstavlja zaravan na vrhu litice i sa koje je objekat u najvećoj meri ukopan, i drugu, sa mora i plaže gde se čitava površina fasade otvara u širini litice, te tako u punoj dimenziji izlaže perspektivi svakog pogleda sa mora ka obali. U odnosu na ove dve moguće pozicije, volumen objekta nestaje u dvostrukoj artikulaciji zida. Sa jedne strane, on predstavlja podzid od kamena, artefakt i čvrstu strukturu koja podupire terenski iskop i nagoveštava kontinuitet vrtača koje se horizontalno pružaju niz padinu. Sa druge, on predstavlja ekran i mesto komunikacije, gde se pučina otvara vizurama iz soba, ali gde kombinacija staklenih ravni i aluminijumskih zastora daje fasadi, umesto tvrde strukture unutrašnjeg volumena, mekoću reflektovane predstave naspramnog predela. Tako nastaju dva lica kuće, kao refleksi na dvojako okruženje, a istovremeno se zahtevani program logično savladava ne opterećujući formu ni gabarit.